Osjećala je kako se zraci sunca polako uvlače u sobu I znala je da ce morati uskoro ustati,ali toplina kreveta ju je privlačila I umjesto da ustane Elena de la Fuente je samo navukla prekrivač preko glave i ubrzo utonula u san.
Mogla je da osjeti miris mora,noge su joj nestajale u pijesku a njena duga bijela haljina je lepršala na toplome vjetriću koji joj je ujedno I mrsio dugu crnu kosu.
Posmatrala je u daljini kako se jedan veliki talas približava I poželjela je da uroni u njega.
Sjela je u vodu I čekala ga da dođe,stavila je ruke ispred sebe I osjetila kako su joj ruke mokre ali kada je otvorila oči na njenim rukama nije bila voda…ruke su joj se crvenile,ta crvena boja je bila dio njene svakodnevnice ali gledajući sada svoje ruke umrljane krvlju jedino je htjela da vrisne.
-Buđenjeeee,ajde spavalice!Šta se izležavaš?-iz sna ju je trgao glas njene mlađe sestre Isabel
-Hej Eli,jesi li ti dobro?Sva si mokra,da nisi bolesna?-upitala ju je sada već zabrinuto
-Dobro sam samo ružan san-odgovorila joj je tihim glasom I polako ustala iz kreveta
-Aha,baš mi izgledaš loše
-Ma ostavi se toga,nego jel imamo vremena za kafu ili kasnim?-upiatala ju je iz toaleta
-Ne kasniš,ne brini.E zamisli ovo-trač na klinici-uvažena doktorica Elena de la Fuente zakasnila na posao!
Pa ja mislim da će prije biti smak svijeta nego da ti zaksniš na posao-sada ju već zadirkivala
-Samo se ti zezaj na moj račun.Reci Mariji da nam donese dvije kafe ovde
-Već rečeno,a idemo na balkon,ti imaš savršen pogled na bazen-rekla je Isabel zagonetno se smješkajući
-Zašto te sada zanima bazen?-Elenu je zanimalo
-Evo zašto-I samo se nasmijala
Elena je mogla da vidi kako se bazenu približava momak od jedno 25.godina,izgledalo je kao da je upitanju maneken sa modne piste.Eleni je bio potpuno nepoznat ali sigurno se radilo o novome čistaču bazena a I sada će dobiti sve informacije o njemu…
-Mislim da je ovo nešto najbolje što je Silvia mogla da uradi-čula je glas svoje sestre
-A ti si stvarno luda –Elena joj se nasmijala
Paolu Ortiz je iz ugodnog sna počelo da budi zvono njenog mobilnog telefona,kada joj je bilo jasno da neće prestati ljutito se javila.
-Znaš li ti uopšte koliko je sati?-prepoznala je ljutiti glas svoje majke
-Dobro jutro I tebi mama.Kako si spavala?Ja dobro,hvala na pitanju dok me neko nije probudio,pitam se ko-rekal je ironično
-Paola da si spremna do 12.00 to neka ti je jasno!-slušalica je već bila spuštena
-Vještice-rekla je bacajući telefon na krevet
Odjednom je čula vodu u kupatilu I već joj se pojavio smješak na licu.Polako je ušla u kupatilo I otvorila tuš kabinu.
-Vidim snalaziš se fino ovde-rekla je zgodnome strancu s kojim je sinoc zavrsila u krevetu
Z a trpezarijskim stolom u vili De la Fuente,sjedili su Alexandro De la Fuente I njegova supruga Barbara.
-Alexandro razmišljala sam,mislim da bi trebao reći Eleni da ode na godišnji,izgleda mi umorno-rekla je zabrinutim glasom Barbara
-Ona će biti dostojan naslednik “Esperanse”,zajedno sa Diegom ta klinika će ostati najbolja-rekao je ponosno Alexandro
-Esperansa,Esperansa,samo o njoj misliš,ja ti govorim o našem djetetu!-Barbara je sada već bila ljuta
-Maria,donesi mi moju aktovku,Diego me već čeka na klinici
-Alexandro!Alexandro,ne ostavljaj me u pola rečenice-ljutito je bacila escajg na sto,ali njega već nije bilo.
-Šta je tati?-upitala je Isabel ulazeći u trpezariju
-Ma pusti,nego jesi rekla Eleni da idemo na aerodrom u 12:00
-Jesam,negodovala je naravno ali će otići tamo I sačekati nas.Iskreno mama ja idem samo zbog tebe,jer ovih mjesec dana bez njih je bilo prosto savršeno
-Isabel,molim te.Govoriš o svome bratui njegovoj supruzi.Pokaži malo poštovanja-rekla je Barbara
-Kako god!Kad vidim onu “gospođu savršenu”smrači mi se pred očima.
Klinika “Esperansa” je bila najbolja privatna klinika u Mexicu I najveci ponos Alexandra.Ali bez obzira koliko je volio znao je da će uskoro morati se povući.Nekoliko puta je već sebe uhvatio da mu ruka zadrhti a jednom hirurgu to se nije smjelo dešavati.
-Tata,hoćeš ti na aerodrom?-upiatala ga je Elena ulazeći u kancelariju
-Ne,čekam tvog vjerenika,treba da dođe
-Važi,ja idem I reci Diegu da dođe večeras na onu večeru što mama sprema-govorila je izlazeći iz kancelarije.
Kako je već kasnila a aerodrom pun ljudi Elena je počela po torbi da trazi mobilni da vidi gdje su joj majka I sestra.
Tražeći ga po torbi,odjednom je osjetila kako udara o nekoga I kako joj torba pada na pod.
-Oprostite ,nisam vas video-čula je glas kako joj govori..kao da je negdje ga već čula..
-Ma uredu je,ja sam kriva nisam gledala kuda idem-polako je vraćala sve u torbu ne gledajući u osobu ispred sebe.
Počela je polako da se diže I našla se oči u oči sa osobom ispred sebe.
Ne,to nije moguće.Te oči,taj pogled.
Ostala je kao ukopana na mjestu,bez imalo snage da se pomjeri a htjela je da pobjegne sto dalje…
Kraj 1.epizode.
